ДОВОЉНИ СМО САМИ СЕБИ – ИЛИ КАД ИДИОТ НЕ ИСТРЕСЕ ХОРМОНЕ…

Један сасвим обичан радни дан сељака и оних који су искомплексирани што су рођени на селу и још увек живе, па и раде понекад сеоске, да не кажем сељачке послове. Десет већ посејаних врста кромпира је чекало да се поред њега посеје још која врста.  Зато смо ја и жена орно кренули тог четвртка тринаестог поподне у њиву да завршимо и тај и још један посао који нас је чекао. И завршили смо некако посао са кромпиром. Још седам врста кромпира се нашло поред оних десет. Надамо се да ће бити довољно не само за нас већ и за ширу фамилију која не воли село и сеоске послове. Али воле сеоске производе. Толико о нашем лицемерју. Може да се иде у теретану и плаћају сати проведени тамо уместо да се дође на село и помогне у пословима на селу и да се смрша радећи нешто корисно. Али такви смо ми. Не ми као група појединаца, већ плашим се – као нација. Чини ми се да је та бољка захватила цео наш национ. И таман смо жена и ја завршили тај посао уз свесрдну (от)помоћ наше деце која су нас пратила на сваком кораку кад смо кренули и на други посао који нас је чекао у шљивику где је свеже покошена трава требала да се пограби. Деца су ту већ покушала нешто да пограбе, али им није успело, осим да добију сладолед за труд. Онда смо кренули ми, а деца су била са нама у том стрменитом шљивику. Није прошло много, кад се чуло прштање камена кроз лишће и ударање истог о стабло шљиве, и то прилично јако. Погледам, видим силуету неког младића у плавој тренерци на беле пруге у кратким панталонама, сакрива се и мења положај. Након тога, опет каменице лете. Право кроз жбуње које дели два имања па се питам, хоће ли каменица погодити мене, моју жену или моју малолетну децу која су ту са нама, и који ђаво тера овог идиота да се тако игра са нама? Чему таква игра? Упозоравам га да се окане такве игре, да га видим и да прекине али то не помаже. Што му више говориш, то је све гори. Каменице само лете. На крају ми је пукао филм па сам у једном моменту потрчао за њим и са све грабуља у рукама полетео кроз комшијино имање стазом којом се он кретао да бих на крају нашао тог типа на магистрали код трговине. Његов улазак у трговину за мене је био незгодан због камера, али и пре него што је ушао хтео сам да то рашчистимо, да видимо зашто се гађа камењем. Једна очинска буквица какву очигледно никада није имао (батина је из раја изашла) сигурно би му била добродошла. Кренуо сам да ухватим руком непознатог дугајлију али кренуо је да бежи, од свега само се гајка тренерке извукла а он почео повлачити. Имао је разлога за страх. Ко зна како сам изгледао кад је се и радница која је на моменат била напољу уплашила. Био ми је доста свега. Да је изашао напоље, завршили би то по кратком поступку, а онда бих питао чији је. Вадио се да није он, као „Па запто бих ја вас гађао камењем…“ Касније, силазим натраг где је већ мало већи број људи у односу на малопре, и интересују се за дешавања. ОН, као не зна шта се дешава. Још и прича како не зна о чему је реч, како неко прича да се неко гађа камењем. Видим комшију, у неку руку олакшање. Знао сам га као разумног човека. Међутим, одједном је се почео понашати другачије. Гласно и бахато. Као да на галаму покушава нешто. Испаде да је дугајлија његов старији син, који успут буди речено поче да пребацује кривицу на млађег сина, како је то „вероватно он урадио“.  Сагласише се да и то провере али – послали су једног од дугајлијиног пајташа да позове малог, који је иначе генерација са мојим старијим сином. Погађате: Пајташ му је већ унапред објаснио шта треба да каже, тј. да преузме кривицу на себе. И заиста, мали је рекао да је гађао мог старијег сина да га заплаши. Као, да му врати нешто за неки рачун из школе. Тада, још увек у ватри нисам могао да се сетим да га питам што га није гађао док је био горе сам са братом? Пре него што смо дошли ми старији?Или је то ипак можда сувишно питање пошто је очигледно да млађи син није никога гађао. На крају је дугајлија успео да убеди и мене и комшију, још ме и комшија узалуд задржа у разговору као да сам ја кривац. Треба ли нам ико са стране да би се међусобно побили? Не треба нам нико, сами ћемо се побити. Довољни смо мајстори за све. Ево зашто треба отићи што даље од ове вукојебине где те сваки дркаџија пун хормона малтретира и истреса своје комплексе на теби. Хоћеш у град? Па иди у град, носи се, нека ти да отац паре да закупиш стан и иди, не враћај се више никад, али камење да повадиш из  мог шљивика пре него што кренеш на пут! Тек онда си слободан да кренеш било куда! Дотад знај, јебаћу ти матер енглезовску!

Advertisements

One thought on “ДОВОЉНИ СМО САМИ СЕБИ – ИЛИ КАД ИДИОТ НЕ ИСТРЕСЕ ХОРМОНЕ…”

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s