ДОНОРИ ОРГАНА, ДОНОРСКЕ КАРТИЦЕ, И ТВ КАМПАЊА ПРЕКО ГЛАВЕ

Ево већ пет година како сам потписао донорску картицу за добровољног даваоца органа. Шта знам, каквих све шофера има не би ме чудило да ме неко данас-сутра покупи на пешачком прелазу и убије. И шта онда? Ајде бар нека ме искасапе, нек поваде из мене јетру, срце, плућа антипушачка ако могу искористити, и шта већ све могу да искористе. Сваког проклетог дана на тв-у којег иначе и не гледам али зато други укућани прате или воле да им буде укључен само, чујем о трансплатацијама, важности донирања органа, како је јако мали проценат донора… Па добро, урадите нешто по том питању! Где је стимулација за добровољне доноре? Да ли донори имају неко првенство у здравству у односу на остале кориснике здравствених услуга? Да ли и они чекају по више месеци на обичан ренген? И то само зато што болница неће да уради магнетну резонанцу без претходног ренгена!!! Не, ништа се не чини да би се људи привукли да буду донори. Рачуна се на свест грађана која је на ниском нивоу. Тешко да ће људи тек тако да потпишу донорску картицу, па још поготово са неким изменама закона које воде у трговину органима али од стране државе, тј. здравствене установе. Значи, ми да потпишемо донорске картице и ви узмете органе и продате их? Тешко! И овај потпис има да повучем у року од одмах! А ту је и још један, најблесавији од свих аспеката донорских картица. Замислите да ми се деси удес, погинем у њему. Ко ће уопште знати да сам ја донор? Док они сазнају да сам ја донор, органи има да поотказују, прође време, прође воз! Како ће знати да сам донор? Да неће можда да ме џепаре, па да по новчанику претурају и у њему нађу моју донорску картицу па кажу, гле „донор органа“! Јес, само што нису. Кад ме неко обори, додаће гас, или ће се вратити у рикверц да се увери да сам заиста готов да не би имао евентуалних проблема. И у случају природне смрти опет исто. Умреш окружен фамилијом, паника, лелек, дај организуј сахрану како ово како оно, мислите да би неком пало на памет да позове здравствену организацију?  Наши закони који се баве тематиком донирања органа су толико примитивни и застарели да је то страшно. Али и не само ти закони, већ и други закони. Узмите за пример случајеве који се стално дешавају по Србији. Деца се одузимају биолошким мајкама из разлога што немају средстава за њихово издржавање, па их онда дају у хранитељску породицу која такође можда нема новац, али је политички подобна и за то ће добијати новац, и то позамашан. Бити хрантељска породица у Србији се исплати више него бити родитељ. Док подигнеш дете „од литре“ како је то мој покојни отац говорио па до неких година, најтеже је. А онда дете оде код неког странца који му није ни род ни помози бог. И тај се тови на његовој муци, и муци његових родитеља. Ех Србијо, проклета си!